СРЂ

— 538

ке нас само смрт помирити. Ја њега не мрзим већ једино његова злодјела, која мора иснаштати. Чујте! — и она подиже свечано у вис руку — као шго је истина, да Бог иостоји, тако је истина да ћу га ја видјети мртва! Тада hy му онростити и тада ћу спокојно умријети !« Рука јој клону, а кад се ја прибрах, опазих да |е чврсто ааснала. Њезино високо чело бијаше покривено леденим знојем. Ја се обазрех и видјех љекара на нрагу. »Но, дакле, хоћемо ли да путујемо?« запита ме он. Кад погледах на сахат, опазнх у чуду, да је већ седам. Пошто ме доктор кажипрстом свјетоваше, да ћутим, удаљих се полагано, погледавши још једном Данку. »Па, како је болесници? — упита стара Марта дрхтавим гласом, кад ступисмо у дућан, нудећи нас још чашицом ракије — хоће ли још дуго живјети?« »Оставите је на миру, док спава, а кад се пробуди, дајте јој овај прашак — одговори доктор. На прољеће послаћемо је на море.« »Нека Вас Бог услиша«, уздахну старица и прекрсти се. Она нам поможе, да се попнемо у кола, умота наше ноге, и ми кренусмо. »Како можете лагати тако ? — упитах мога пријатеља на путу. »А што ћете, мој драги? Она је по нрироди тако чврста, а њезин је дух тако будан, да може живјети још неколико мјесеци: па за што и на ihto јадити биједну старицу прије времена?« На повратку попуни ми доктор Данчину историју. Њезин отац бијаше сеоски учитељ, образован човјек челичпа характера, који претрпи много ради свог политичног начела. Разочаран и не схваћен, бијаше прије времена баталио службу, повукавши се у кућу, коју тада остављасмо, с намјером да се посвети господарству, трговини и образовању своје јединице. Познавајући школске прилике као ико, он не хтијаше ни нод каквим условом, да је шаље у школу, и ако је био чврсто увјерен, де ће јој образовање срећу у животу створити. Он је с тога сам подучаваше штедећи такођер за њезину прћију. Дјевојка интелигентна и одушевљена толико за наобразбу