СРЂ

— 537 —

онај који не би уочио дух него тпјело, онај дух, који избијагае из цијелог њезиног бпћа, а поврх свега из њезиних очију. Ми говорасмо — не спомпњем се, како до тога дође о времену, о становницима града, откле долажах, и о књигама, које лежаху на столу. Бијаху то већим дијелом школске књиге, географија и путописи, између којих неколико романа Жил Верна у српском пријеводу. »Како ми се чини — рекох — овдје је сама географија. Ви се канда на пут спремате.« »Да — осјече она одлучно, подигавши дугу мршаву руку с тако ббппм изразом, да се нехотице тргох и уједох за науснице — да — понови она — на дуго, дуго путовање.« »Љубите ли књиге« упитах, да сврнем с разговором на друго. »Љубим — прихвати она ■— ако само не приповиједају о љубави. Све што је у њима паписано, све је то којешта, све је то лаж, јер.... како се може онисивати нешто, што осјећамо?«... Она стисну зубима и уздахпу дубоко. »Јеет, али је умјетност имитација реалног живота«... рекох. Она ме папрасно прекиде: » Да, да, да и ви пишете, па морате, разумије се, тако говорити. Књиге су за то на свијету, да нас васпитају а не да престављају погријешпо наша осјећања! А ми...« и њезине се мисли помутише. Ја ћутах као заливен. »Знате ли, шта је? — ускликну она на једном — и ја сам некада хтјела да постапем списатељица— али— да, како да Вам то кажем?... Тад се на једном колосјек мог живота бездужно прекинуо.« Њезин поглед постаде таман, она преблиједи као крпа, а глава клону. Учини ми се као да се окаменила. »Ви сте тако добри — рече слабашним гласом и не гледајући ме, као да ми мисли чита — а ја Вам толико мојим лудоријама додијавам...« »Али ни најмање — прихватих — јаВас веома радо слушам.« »Да, да!... повика она као бијесна — јер Ви хоћете да иишете о томе; али немојте заборавити, да је он погрда и да