СРЂ

612 —

Nastade obični zveket čaša. Kontesa, učinivši da donesu kjuče od crkvice, ostavi don Bortola u loži, da, pri hladnom podnevnom lahoru, uživa bistro zlatno vince. — Nek se malko prepravim, гебе on, pa idem odmah. Ona uzađe u Jeleninu sobicu, sjetivši se da joj je ova bila rekla, da povrati Cortisu knigu, koju će naći na nenom stolu. Uđe u praznu sobicu, gane se malo videći onu liladnoću bez života i lelujane na vjetru ruža milih Jeleni. Kniga bijaše ondje na stolu. Kontesa se sjeti, da ju je često vidjela u Jeleninim rukama. Pogleda naslovni list — Chateaubriand — Memoires d' outre tombe. — Ne poznavaše je. Ko zna kakva žalosna kniga, kakva uzvišena kniga! Jeleni se sviđahu samo takve knige. Danijele Cortis bijaše zapisao svoje ime na nutriiem naslovnom listu. Kontesa ga dugo promotri, te rece u sebi, uzdišući: — Za Jelenu se litio on. Ali! Tu ona ne imađaše krivne. Kada je Danijel робео možda da misli na to, Jelena je bila, djetetina, uzrasla prije vremena, i posve ravnodušna na poglede mladića. A docnije, on bijaše otišao s bogom, bijaše banuo u kuću onaj drugi... Cihaše se doista lijepa sreća, ozbi}an mladožena. Otvori škrabicu od stola. U noj bješe samo jedna Jelenina posjetnica, razdrta. Osim imena bješe na noj malo upisanih riječi, izbrisanili, nečitlivih. Kontesa je dohvati s predosjećajem, da se tajni uzrok ponašana Jeleninog, koji ona nije mogla nikako da nađe, nalazi pod onim tamnim skrovištem izbrisa, odakle izlažaše nekakav nejasan glas. Okolo četiri uđoše koni i kolesa bučno u trijem. Kontesa istrči па dvor, dok je Cortis skocio s kola na zem[u. Pruži mu obje ruke. Koliko mu bijaše zahvalna! S onom vrućinom! — Jadnih živina! zamrmja kočijaš. — Dakle"? reče Cortis čezneći. Sama"? — Dakako, sama, sinko dragi! Netom biše u kući, kontesa ne propusti da se zaplače. Cortis ne znađaše što da misli. — Dakle, tetko"? Što je bilo? reče on. Tetka je malo oklijevala odgovoriti. U toliko dva tri puta zazvoni gore zvonce.