СРЂ

— 623 —

пјесме: »Од Босне ее турска војскадиже се завјеса и пред Њ. Величанством се приказа Београдско Пјевачко Друштво, на челу кога стајаше симпатична личност композитора и хоровође г. Мокрањца. Шездесет чланова и чланица отпјевало је Поздравну пјесму Ераљу Петру, коју је написао г. Драгутин Ј. Или£, а компоновао г. Мокрањац. Пјесма је врло мелодична и тачно изведепа. У мелодији се чуло нарочито неколико тонова који су дирали у срце својом топлином и искреношћу. Послије отпјеванога поздрава, када се завјеса наново дигла изашао је Гавриловип , редатељ Нар. Позоришта, те је пред сабљом Карађорђевом, која бјеше положена на једап сто, издекламовао величанствену пјесму Петра Петровића Његоша: у >Сабљи Еара-Ђор/јевој«. Г. Гавриловић је ову пјесму декламовао са пуно такта и осјећаја. Публика га је при крају бурно поздравила. За овим је настала представа „Виђење Кара-Ђорђево", коју је израдио Драг. Ј. ИлијЛ нарочито за овај свечани дан. То је алегорија састављена из три слике, а садржина у најкраћим потезима ова је: Послије аустро-турскога мира на неколико годпна нред Кара-Ђорђев устанак настају у Србији ужаси мучења и уништавања од стране београдских дахија. Што је избјегло испод турскога ножа крије се у збјегове, села, гору; нејач пишти и тражи спасења у гори. Али спасења немаде. У таквом ужасу и јаду видимо Кара-Ђорђа, како вођен свијетлом појавом Српскога Генија долазп на Авалу. Овдје под развалинама градића Геније Српства се показује будућем Вожду и кријепи га надом на спасење. Кара-Ђорђу Геније отвара поглед у скору будућност и сад настају два чина: на Косову 1389. године и пред Манастиром у Србији 1804. године, у којима се нјесничком алегоријом приказује пропаст царства и ослобођење Србије од турскога ига. И то је оно виђење што га Вожд на Авалн дотакнут руком Генија угледа. Обе слике су пуне потресајућега ефекта; у објема је изнесено језгро идеје »За крст часни и слободу златну« која се групише око Карађорђа и Генија Српства. Потлаченој Србији ломи окове Вожд; демон Србије смртно рањен ножем Карађорђевим пада у вјечност, а Србија ослобођена послије четири стољећа година пада у загрљај Карађорђу. У томе часу јавља се