СРЂ

— 624 —

Геније Србије праћен звуцима труба које одјекују са косовскога гробља. Дјело се свршава са пуно ефекта, који налази свој врхунац нарочито у оним стиховима, кад Геније обраћа пажњу Вождову на звукове оних труба и, пригрливши Србију и Ђорђа на своје груди, вели: / „Косовско гробље, 1)орђе, ено се одзива, Чуј, како треште трубе; погледај, сине мој! Оно што прошлост труби, Коеово тебе снпва: Бесмртни што ти почнеш, нек дочне унук твој!" — Необично буран аплауз и усклик публике потресао је цнјелу зграду послије ових стихова, којима се и дјело свршава. — Писац је Карађорђа приказао алегорично, као витеза којп се рађа из већ превреле сузе Косова; он }е „reincarnatio" оног великога гроба у који се сломила српска слобода, српска слава, заједно са честитим косовским мученицима. Он је препорођени косовски витез кога вијекови жељио изгледају а кога Геније, тјешећи Равијојлу вилу пјесништва српскога, овако обиљежава: „Јавиће се он !... Силан као гром ; K'o бура страшна која у облак диже море,

— Глумци су необично пажљиви били и трудили су се да изведу приказ што потпуније. На жалост не сви! — Г.ђица Нигпинова (Србија), Геније (г. Милутиновић) и Карађорђе (г. Милорад Петровић) изгледали су дивно, г. Петровић је имао потпуно маску Карађорђеву, тако да се није могла разликовати од живописне слике Вождове. По свршетку дјела још се иојавила величанствена група: ступ славе. На узвишици стоји Карађорђе са косовским крсташ-барјаком и истргнутом сабљом; уза њ Србија која га је загрлила, више њих Гениј Срштва, мало ниже вила Равијојла и друге, а у подножју српски народ у живописном одијелу. Група је изгледала величанствено. То је био и хор који је отпјевао под ступом славе патриотску молитву Богу за Њ. В. Краља Петра. — И тиме је свечана нредстава свршена.