СРЂ

— 667 —

može dići, tako da mn Jelima reče: Što je Clenezzi? Izgledate une ame en peine. Rec-ite. Yi imate da držite govor u Senatu? ne? — Gospo ! usklijuie senator preplašen. Ne, ne, u senatu ne. Jelena promisli časak. — Ah, rece ona, spuštajuć glas do tona ledene галтоdušnosti, hoćete da meni govorite. Nešto u što ulazi moj muž? Negova zabuna pacle, otkri nemiran pogled, drhtavo lice. — Dakle znate? reče on. Jelena prigne glavu, -4ižuei ramena i obrve, odgovori jedva razumjivim glasom: — Ne znam ništa. Clenezzi, začuđen, osta tu otvorenih usta, ne znajuć, bi li nastavio ili se zaustavio. Jelena opet šapne: Recite. Senatoru se pricini, da je ona ravnodušna. Prosvjedova, vas crven, da nema nikakve voje ulaziti u neke razgovore, da bi ga samo čuvstvo odanosti moglo navesti, ali ako gospi Jeleni nije stalo, on ne će . . . . — Clenezzi! reče ona, prekidajuć ga naglaskom bolnog ukora; i pruži mu ruku. Ovaj gnev nenog starog prijate|a bijaše joj običan; on u šezdesctini godinama imadaše žar dvadeseto-godišneg mladića. — Oprostite mi, odvrati, Jubeći nekom pohlepnošću bijelu ruku. Krivac sam. Iz Bergama sam, na Brembu, žestoke sam ćudi. — Ne, ne, prekine ga Jelena, već čujte. Da imam đjece! Ipak mi reeite. Sve, što mogu za svog muža, moram učiniti i učiniću. Tada je senator upita, nije li ikad posumnala o kakvom neredu u poslima svoga muža. Da, ona bi bila mogla sumnati od mnogo vremena, da je vodila računa o nekim licima, koja su clolazila da traže nenog muža, za neka pisma, koja su ga uzrujavala, za viku, koju je dizao zbog svakog malenog domaćeg troška. Znadijaše pak da igra, to su joj javjala i prije bezimena pisma, koja su stizala noj i nezinu mužu; pak joj neka revna prijatejiea bješe nešto prišapnula u Rimu. U maju mjesecu, prije nego ode Passo di Rovese, muž bijaše od ne zatražio, da posreduje kod Carreovih, da mu dobavi jednu stalnu svotu.