СРЂ

— 676 —

—■ Ne, ne. A odvjetnik Boglietti? Ideš li odmah? Kap ga udrila! prokle barun. Sto ti znaš? Je li bio ovdje onaj lopov? ugursuz! Naravno, poei eu i platieu i daću mu i obrok za septembar, i ne znam da li ee se zabavljati mnogo. Ah, bio je ovdje onaj pas? Razbic'u mu glavu, ovaj put! — Ne, reče Jelena, nije bio. — A, onda, kako znaš? — Ne treba ti znati. — A ja te ne ću pitat. Jutros se osjećam kao da sam od mlijeka i meda. Reci istinu, ja sam dobrieina, oblak, koji tutni i nikad ne pušta grM. Drago mi je igrat (kartati se) malo; ništa drugo. Ne mogu ti izreći sve lijepe misli, koje mi dolaze; bio bih dapače kadar, možda pozdraviti tvoju majku i tvoga strica, kada bi ili srio. Treba da me voliš, lijepa moja. Nagnu se liitro nad nom za pojubac, što ga ona prirni, okrečući se, na vlasi. — Iđi, rece, zatvori prozor, pusti me u miru! — Što je, u lutni poviče nezin muž, nestrpjiv. — Imam groznieu. On pomisli, da laže, vidje mu se bljesak gneva u ocima i uhvati je za bilo. Preobrazi se u licu, i na koncu odbaci na posteju onu bijelu nepomičnu ruku, govoreć: — Činiš za inad? Danas sam bio pozvao če|ađi na objed. — Dobro je. Rimska je grozniea. Večeras je ne ću imati. — Rimska groznica! uskliknu barun, namrgodiv se. Pozovi liječnika. — Ne treba. Ja znam što treba, odmali, odmah. — Što? Jelena okrene se k hemu. — Sicilija, reče ona.