СРЂ

— 691

му да свој пристанак?... Вар да се жртвује за оног, кога толико мрзи? Згрози се од помисли, да он с њиме под једним кровом станује. Шта би он тада бпо у тој кући? — помисли. Он сад страхује од љегова погледа v калцеларији, у којој му положај даје право да заповиједа: а шта ће битп у кући — у којој се све изједначује? Али се на један мах разведри, лице му чисто оживје и доби израз веселости: он прпђе вратима, нагло их отвори и викну: — Милане, дођи овамо ! Овај уђе. — Сједп. — Да се разговарамо озбиљно. Мени cv све казали. Ти нштеш Милицу. Ја немам ништа протпв тога. Даћу ти је — али само под једним условом. — И ту стаде па погледа Милапа исиитивачки. — Под којим? — упита га Милан зачуђено. — Чим се вјеичаш — а то што ирије да свршиш, одмах да тражиш премјештај из ове вароши. — За што?... прекиде га Милан. — А док се не вјеичаш •— иди. Никако у канцеларију не долази, ја те тражитн не ћу, јер ми не требаш. — Шта то све значи? — упита га Милан увријеђено. — Хоћеш ли или не?... упита га Јанко озбиљно. — Али молим вас !... — Нема више никаква преговора! Одмах хајде и cupeмај се за свадбу. Да ћу ти новаца, да ћу ти све, што је од потребе Хајде !... одмах иди!.. Шта чекаш? ... Иди !... и он га догура до врата, па кад га изгура, он се окрете и иогледа чнновнике, те се развика: — А за што ви господо не радите ваш посао? Шта се вас тиче ово?... Господине Марјане дођите да се разговоримо мало!... II кад се за Марјаном затворише врата од шефове канцеларије, тад се по кад кад чујаше кроз храпав шефов глас, писка биједног Марјана ... А сунчани зраци преламајући се кроз неправилна стакла прозорска, прскаху у тисућама боја, од којих шефов поглед бјегаше, не знајући за што. Цетиње, 17/Y. 1903.