СРЂ

— 684 -

— Донеси кафу!... викну му и овога нестаде, а он оде до прозора и отпоне да прави разпе шаре по пари, гунђајући у себи. Вријеме пролажаше тихо и несјетно, само се по капцима чујаше час убрзано, час успорепо ударање кпшних капљица или на један мах излијев искупљене воде с прозора; или се чује по који уздах, или гласни узвик чијег имена, па опда шапат од питања; по неки пут чиновпици погледају у Милапа, на у шефа, па међу собом; тад им се на успама опажају поругљиви осмијеси; па опда опет све то пестапе и разлије се у једно ћутање, које прекида шуштање пера и јектичаво кашљање старог дијурнисте Павла. Најзад се врата отворише и на њима се појави послужитељ с кафом. Приђе столу и остави је, а шеф му ее лагано примицаше, а по челу му се купљаху боре, очи се сгискаху, уста се ширише и он поче: — Шта }е то? ... — Кафа!... избаци послужитељ, одступи корак пазад, па спусти руке ни за се, кољепа му заклецаше, а ноглед му блуђаше некако бесвјесно и зачуђепо у шефа ... — А ко ти је то рекао?... ко?... — Ви!... одговори сиромах гледајући шефа зачуђено и преплашено. — Ја ... ја ти рекао!... Звекане један шта сам ти ја рекао? и кад сам ти то ја рекао?!... па онда погледа у канцеларију и викну: — За што ви господо не радите?... Шта се то вас тиче?!... на му се поглед заустави па Мплаповом, који се ни мало не збупи од његова једа и вике, већ устаде: — Јесте, ви сте то казали? ... Од куд би иначе он то урадио ?!... — Шта се то вас тиче?... Ко вас пита?... рече шеф осорљиво. — Ви сте му наредили да вам донесе кафу и што сад нападате сиромаха?... продужи он још упорније. Шеф га погледа зачуђено. Од куд му толико смјелости? Познаје ли он мене? — упита се и погледа га право у очи, па онда трже поглед и обузе га на један мах некакав стид