СРЂ

— 683 —

— Господине Марјане, јесте ли већ готови? — Нијесам г. началниче, кад ћу прије?!... чу се танки гласић Марјанов. — Шта, кад прије, господине Марјане!?... Зар ви мислите да ја пе знам за колико се може један рад да сврши? Зар ви то смијете да мислите?!... па му тад глас запишта, претвори се у пеко хукање, урликање, докле се сав не изгуби у гркљану... — Али није могуће да... — Шта!... шта!... шта!... предложићу ја вас и сваког оног — па погледа у Милана и овај у њега, па слегну рамепима •— који ми адвоцира! На поље ће сваки, који не ће да ради, како ја хоћу!... па опет погледа у Милана, само га овај сад погледа некако зачуђено и оштро, да он изгуби нређашњу кураж, позелени од једа, завали се за стб и шапуташе: — Сваког ћу ... сваког на поље!... ја сам ... ја!... А Милан га опет погледа, само му сад на уснама заигра осмијех, који шеф опази, па се намргоди, и окрете се прозору, кад му Милан приђе и поднесе акте, рекавши: — Видите сад оба! ... Он их узе. Црте лица му се мијењаху. Осјећаше у себи да нешто треба да му каже, да треба већ једном и према њему, као и према другима да почне и таман се спреми и дигне главу, али га тад сретне онај поносити и слободни поглед, у коме сваки израз казује присебност, смјелост и нешто што у себи не задржава пикакво изазивање већ покорност млађег према старијем. Он посве добро читаше у том погледу, и то га све одбијаше од помисли да предузме ма шта према њему; чак сад осјећа немоћ да предузима и до краја изводи »експерименте« — како их је он звао — и према онима, који немају ничега у свом погледу осим кукавичлука и бојазни за комад хљеба. Он само пребациваше погледима с Милана на акте, па му их нагло пружи, и сав позеленио од једа, рече: — Идите!... радите!... добро је!... па притиште у звоно, а па вратима се појави блиједа, погурена фигура послужитељева, која забленуто, преплашено, са отвореним устима гледаше у шефа.