СРЂ

— 1048 —

МЕДВ ЈЕ Д. Шала у једном чину. — А. П. Чехов. JI ица: Јелема Ивановна Лотгова, удовица с јамицама на образима, посједница. Григориј СшјетгановиЛ Смирнов, премлад посједник. Лука, лакеј Попове, старац. Гостињска соба у љетниковцу Ноиове. Попова (у црпини, не одваја очију од једне ФотограФије) и Лука. Лука: Не ваља, госпођо. Ви само себе убијате. Собарица и кухарица отишле су у јагоде, свака се душа радује, чак мачка и она је задовољна и ло дворишту шета, птичице лови, а Ви читав дан сједите у соби, као у манастиру, и никаквога задовољства. Да, тако! За Бога већ је година прошла, да Ви из куће не излазите. Попова: Никада нечу ни изаћи... Зашто?... Мој је живот већ свршен... Он лежи у гробу, а ја сам сахранила себе међу четири зида... Ми смо обоје умрли. Лука: Но, ето ти! Не може човјек ни да слуша! Николај Михајловић је умро, па хвала Богу, покој му души! Ожалилп сте га и доста; има и у томе мјере. Не може се читава вијека плакати и црнииу носити. У мене је такођер, у своје вријеме, старица умрла. Па шта? Пожалио сам, поплакао један мјесец, и ето јој, а да читава вијека кукам и наричем старица и не заслужује. (Уздише). Сусједе сте заборавили. Нити сами идете, нити хоћете да примате. Живимо, опростите, као пауци, •— бијелога дана не видимо. Ливреју миши појели. Па још да нема добрих људи око нас, али ето околица нам је пуна господе. у Риболову пук стоји, а официра се од милине нагледати не можеш. У логорима је ли петак, ето и бала и, шта више, сваки дан свира орхестар војничке музике... Ех, госпођо, мајчице!... Млада, лијепа, крв с млијеком, — само да живите за своје задовољство... Љепота, видите, није за