СРЂ

— 1047 —

УЗ СТАРУ ПРИЧУ. — Влад. Ћоровић. С прекрханим веслом на Атлакту бурном Лутала је барка, како хтједе вал, А далеко свуда по обзорју тмурном Нит' се чује одзив, нит' се види жал. Млађан морнар с болом гледао у море И уздисб тешко оплакујућ крај: Тамо, гдје се дижу тамне, мрачне горе Чекала га љубав, чекб загрљај! — 0 што сузиш, драга? То је стара бајка. Дира ли те удес очајника тог? Не знаш ли да давно и отац и мајка Заборавише јадног сина свог? И злато драга не воли га веће Јер другом нуди своју љубав сад, А о данима давне своје феће Тек дјеци лудој прича покаткад! Искрене сузе, злато моје мало, Сухи би посве прогутао гроб: А срце, што се тамо закопало, 0 кад би знало, само кад би знало, До в'јека свога било би ти роб!