СРЂ

— 1056 - -

га љубила страсно, свим својим жићем, како може љубити само млада, мислећа жена; ја сам му дала своју младосЋ срећу, живот, имање, дисала сам њиме, молила се за њега и.... и шта? Тај најбољи од свих мушкараца најбесавјеснијим начином обмањивао ме на свакоме кораку. Послије смрти његове нашла сам му у столу ауну шкрабицу љубавних писама> а за живота, — ужасио и споменути — остављао ме саму ио читаве седмице, на моје очи трчао за другим женскима и варао ме, трошно моје новце, шалио се мојим осјећајима. И, не гледајући на све то, ја сам га љубила и била му вјерна. Мало је и то, него он је умро, а ја сам му и сада вјерна и постојана. Ја сам се за навијек сахранила међу четири зида и до самога гроба не ћу скинути ову црнину. Смирнов (арезриво се смијући) : Црнину! Не иојмим за каква Ви мене држите! Као да ја не знам зашто Ви носите то црно домино и сахранили сте се међу четири зида. Ех, да! То је тако тајанствено, поетично. Проћи ће поред љетниковца какав официрчић или отрцани пјесник и помислиће: »овдје живи тајанствена Тамара, која се за љубав мужа сахранила међу четири зида«. Знамо ми те мајсторије! Попова (илане) : Шта ? Како ми то смијете говорити? Смирнов: Ви сте се жива сахранила, а инак нијесте заборавили набијелити се. Попова: Али како можете говорити са мном таким начином! Смирнов: Не вичите, молим Вас, нијесам ја Ваш надзорник. Дозволите ми, да назовем ствари правим именом њиховим. Ја нијесам женско, те сам навикао своје мишљење огворено исказиватн. Немојте викати! Попова: Не вичем ја, него Ви вичете. Изволите ме оставити у миру. Смирнов: Дајте ми новце и ја ћу отићи. Попова: Не дам Вам новаца!' Смирнов: Не, даћете! Попова: Ето за инат не дам Вам ни копјејке. Можете ме оставити на миру. Смирнов: Ја немам среће бити ни Ваш супруг, ни мла-