СРЂ

— 1058 -

Смирнов: А Ви мислите ако сте поетино створење, да имате право вријеђати без казне... Је ли?... За шанац! Лука: Оци!... Угодници !... Воде! Смирнов: Препуцаваћемо се! Попова: Ако су Вам снажне шаке и биковско грло, Ви мислите да Вас се бојим? А? Ви бурбоне један! Смирнов: За шанац!... Ја не допуштам никоме вријеђати ме и не обзирем се на то, што сте жена, слабо створење. Попова (стара се да га надвиче) : Медвјед! Медвјед! Медвјед! Смирнов: Треба се на посљетку отрести од предрасуде, да су само мушкарци обвезани плаћати за увреде. Равноправност је равноправност, ђаво нек носи! Попова: Хоћете да пуцамо? Изволите! Смирнов: Овога часа! Попова: Овога часа! Иза мужа остали су пиштољи. Ја ћу их одмах овамо донијети. (Пође u враћа се). С каквом насладом утјераћу Вам куршум у Ваше бакарно чело! Ђаво нек Вас носи! (Оде). Лука: Оче рођени ! (Клекне). Учини милост, пожали мене старца и хајде одавле. Препао си ме на смрт и сад се спремаш пуцати. Смирнов (се слушајући га) : Препуцавати се, то и јест равнонравност, еманцнпација! Ту су оба спола равни! Устријелићу је из принципа! Али каква је то жена! (Подражава). ,,Ђаво нек Вас носи... утјераћу Вам куршум у бакарно чело"... Какова! Поцрвенила, очи се блистају... Примила позив !... Часне ми ријечи, први пут у животу оваку видим ! Лука: Оче, хајде!... Пусти да вјечно за те Бога молим... Смирнов: То је жена! То ја појимам! Права жена! Није слаботиња, размажена, него огањ, барут, ракета! Чак ми је жао убијати. Лука (плаче) : Оче рођени, хајде! Смирнов: Она ми се заиста свиђа! Заиста! Макар и јамице на образима, али ми се свиђа! Готов сам јој чак и дуг опростити и ... бијес ме прошао... Дивна жена!