СРЂ

— 75 —

АРВЕРОВ СОНЕТ. Арвер (Alexis-Felix Arve»'s, 1806-1850) је данас потпуно заборављен пјесник. У колико га се у опће сјећају, сјећају га се по једној јединој његовој пјесми познатој под имемом Арверов сонет, који доносимо у пријеводу у прози. Тај славни сонет, кога данас свако у Француској зна на изуст, налази се у једној малој свесци пјесама коју је издао сам пјесник г. 1833. под натписом: Моје изгубљено вријеме (Mes heures perđues). Арвер је написао и неколике драме, данас већ потпуио заборављене (La Course au Clocher, v три чина; Le Beau Martial, Les Anglais en Voyage, Suzon et Suzanne), a радио je неке заједно ca Скрибом (Deux maitresses, Les dames patronesses). Име овога пјесника који би отишао судбином свијех медиокритета да не бјеше овога сонета, данас је још познато и помињано. Тај сонет од неколико болних и крвавих стихова има једну меланхонију Мисеову, један неодољиви чар опијене љубави. 0 посганку тога сонета говорн се разно. Једни веле да је написан госпођи Менесје (Menessier) која је била кћи Шарла Нодије-а; неки тврде да је писан госпођи жени Виктора Ига. Чим је та| сонет изшпао у поменутој збирци, у Парпзу се говорило само о Арверу; оп је прештампаван, учен на памет и јавно рецитован. Тих истих дана пјесник је добио од неке госпође један други сонет који је био као пандан и као одговор на Арверов сонет. Тај |е одговор једипствено лијеп, и туга која из њега провијава можда је дирљивија и искренија него и у самом Арверовом сонету. Ко је била та госнођа која му је послала тај одговор? То не зна нико. Ми доносимо овдје та оба славна сонета. I. (Арверов сонет). Мој живот има своју тајну а моја душа своју тајанственост; то је једна вјечнта љубав која се зачела у једпом тренутку. Тај је јад без наде, и ја сам морао да о њему ћутим, а она, која ми је задала тај јад, није о томе никад ништа знала.