СРЂ

— 91 —

божност. Надбискуп напомиње још једном, ако још ко има тих књига, нека их одмах донесе на ироучење у његову комору. На том истом синодалном скупу запријетио је Збињек под пријетњом клетве, да нико не смије проповиједати по капелама или на каквим другим мјестима изузимајући катедралне храмове и колегијалне и манастирске цркве. Противу тијех наредаба Збињекових побунише се многи Пражани. Хус и други учитељи с университати оградише се противу Збињекова поступања; они још изјавише, да је немогућа ствар, е је одбор учених доктора за тако кратко вријеме проучио књиге Виклифове. Хус са својим пријатељима, пошто је раније јавно у Бетлејемској капели жигосао поступање надбискупово, призвао се на папу. Да се призив на папску столицу пошље, бијаху за то многи чланови университати, па и доста одличних прашких грађана. Призив је и опремљен папи Ивану XXIII, који баш тада бијаше изабран и окруњен за папу. Университат се обрати и на краља Вацлава, и на заузимање краљево Збињек одгоди за кратко вријеме спаљивање књига Виклифових. Али већ послије неколико дана зајечаше звона са торњева Прашких храмова и објавише свијету својим силним звуцима, да се извршује велико и богоугодно дјело: Виклифове се књиге спаљују! Ко је пролазио покрај надбискупске палаче, могао је чути гдје се из пуних груди ори: Те deum laudamus!*) Двориште гдје је пламен букнуо, на ком су безбожна дјела спаљивана, бијаше пуно. Надбискуп, читав канонички капитуо и много одабрано свештенство спаљивали су свечано књиге Виклифове и не знајући шта оне у себи садрже. Чим је Збињек то славно дјело учинио, одмах је похитао да још једним другим, исто тако славним дјелом, задовољи Бога: баци на Хуса и на све његове присталице, који на 15. јуна потписаше призив на папу, тешку клетву. Извршивши све то Збињек држаше, да је већ све свршено: јеретици су сломљени и на земљу срушени, да се више никад не подигну. Али брзо ће Збињек увидјети, да његово мишљење, е је све у ред довео, не одговара правом стању ствари.

*) Тебе Вога хвалимо.