СРЂ

— 351 —

РАД, СМРТ И БОЛЕСТ. — Лав Н. Толстој." Л е г е н д а. Код јужно-америкамских Индвјанаца постоји ово предање. Onu веле, прпобптно је Бог стпорио људе тако да иијесу морали иишта да раде, да пм нијесу требали домопи, одијело и храна, ппко пнје знао за боЈгест, и сваки је жпвно ио сто годипа. Пошто прође неко вријеме, зађе Бог да пиди како људи живр . Имао је шта впдјетп. Мјесто да се животу радују, били су само побрииути за своје сопстнено Ја, жииљаху у међуеобној капзп н гложењу, уопште бјеху живот тако пачипили да су га проклињалн. Онда рече Бог себи: »То је с тога што спи живе раздвојепо сваки за ce.« Lla да би довео ствар у ред, удеси он тако, да људима постаде иемогуће жипјети без рада, већ да морају, ако не ће да помру од глади и студи, зидати себи домове, земљу обрађивати, жита и плодове сијати. »Рад ће их понова сјединпти«, мишљаше Бог, »та просто је пемогуће да сваки сам за себе посуђе гради, сије и жње, преде, че и рухо спранља. Mopahe увидјети да што сложније буду радили, да ће у толико и рад њихов бпти плодпији и живот пријатнији; а то ће их понова сјединити«. Протече опет неко вријеме и Бог понова сврати да види да ли се људи жпвоту радују; али опи живљаху jom горе. Радили су нстина један с другим — друкчије се пнје пи могло - али то не бјеше заједница свију, већ само распарчапе гомилице, које се трудиле да једна другој одузме и омете рад, тратећи у међусобној борби вријеме и снагу; а при том је свпма ишло рђаво. Када Бог видје да ни то није помогло, ријеши се да удеси тако, да људи не знају за смртно вријеме, већ да могу свакога тренутка умирати. Он им саопшти своју одлуку. »Кад буду знали да еваки од њих може свакога часа умријети, мишљаше Бог, онда, већ из саме бојазни и бриге по свој живот, гсоји се може сваког тренутка угасити, не ће више један другог кињити и одмјерене часове загорчавати«.