СРЂ
— 352 —
Али не би тако. Дошав понова на земљу видје Бог да је живот људски још гори постао. Они што бјеху јачи од других, користише се околношћу да свакп може у незнапо вријеме умријети, па потчињаваху слабе убијајући једне, а другима пријетећи смрћу. А жпвот гтстаде такав, да снажни и њихови потомци у опште нијесу радили, већ чамили од досаде; док су напротив слаби радили преко своје снагс тужећи, како немају времена за одмор. Слаби се бојаху јаких, па их мржаху, п обрнуто — тако да живот постајаше све бједнији. Када то Бог видје, ријеши се да употријеби још носљедње средство: пусти на људе разне бољештине. Мислио је: ако сви људи буду потчињени болестима, онда ће најзад мОрати појмиги да здрави морају имати сажаљења према болеснима, па их помагати, како 6u и њима здрави помогли када они буду болесни. И овога иута остави Бог људе саме себи. Кад се доцније вратио да види како живе, видје да је њихов живот joiu црњи постао. Оне исте болести које су требале по његовој вољи да људе међусобно зближе, увећаше само joui вшпе расцијен и раздор међу њима. Они којн су приморавали друге силом да раде за њих, нсто их тако примораваху и да их његују за вријеме болестн. док се сами за болеснике нијесу ни мало бринули. Они пак, којн ојеху присиљени да раде за друге и да их његују, бпли су тако заузети послом, да нијесу палазили ни мало времена да своје сопствене болеснике његују, већ нх остављаху без помоћи. Осим тога означише људи један велики број болести за заразне, на бојећи се заразе, не само да бјежаху од болесних, већ се уклањаху и од оних што долазаху у додир с њима. Онда рече Бог: »Када чак ни то није могло довести људе до сазнања у чему се састојп њихова права срећа, онда пека сами до њега дођу патњама и боловима.« И Бог остави људе саме себи. Оставши сами, живљаху они дуго времена по појимајући да могу бити срећни и да су за срећу створвпи. Тек у пајновије вријеме отночеше пеколико њих схватати да рад не само ihto не смије бити за једне никакво страшило, ппти тешка робија за друге; већ шта више један весели заједиички посао који ће све сјединити. Отночеше схватати да је, нрема смртноме часу, који свакога тренутка пријети, најбоље ако