СРЂ

— 381 —

и црну земљу, још овај цитат из »Саможивости беде«: »Доиета у иотпуном смислу, сматрала је она несрећу као своју својину, као нешто што њој само припада, што нико други ue може с њом делити. И зар да не верујем онда опима, који су управо њу кривили и осуђивали због све несреће њеног дома. Он је, веле, био рђав, али се могао дотерати. Имао је он и добрих страна, бар у младости. Био вредан и усталац као мало који — док се није проиио. А она место да га извлачи, све га већма у зло гурала, све га већма одбијала, одбијала и од себе и од куће и од свега добра. Кајући се можда, hito је прекршила вољу родитељску, несрећна с клетве њихове — "она је мислила и осећала да мора бити несрећна. Најмањи његов прекор њу је до срца вређао; најопростившја његова погрешка п>у је до очајавања доводила. Тако се она убрзо осећала најбедније створење на свету, а њен муж био је оглашен као најгрђи на свету. Чак ти, што бране донекле њега, веле, како је опа напуштала децу своју, како их је и сама на зло наводила — једна јој се кћи сасвим проневаљалила — само да се може тужити како је несрећна с децом, какво зло она трпи, каква је опа мучевица! Ја и то верујем.« — Ма да су ове цртице прилично далеко од савршенства у опажању (спољашњега живота), дикцији и характерисању (ово задње треба, изгледа, уопште да замијени једна, скоро, врло дубока психологпја), оне су предгласници једног симпатичнога, иако нешто первозног, некако раскиданог дара без оне, много пута, неизб]ежне почетничке пипавости, и ја у писцу ових потешких, ондје-оидје невјешто стилизоваиих скица видим једну несвакидашњу и храбру пјесничку индивидуалност, једног свијесног приповједача, који не греде по обичним и угаженим стазама шаблонске приче, већ нам на свој начин даје своје сопствене ствари, или се бар труди да то чини. То још увијек не значи да се Стефановић није ничему научио од других (он сам спомнње Едгара Поа), или да је овај жанр потпуна новост у нашој умјетничкој приповијеци. Нарочито су »Луталице« подесне да вас подсјете на Станковићеве, и у »Срђу« приказане »Божје људе«. Истина, паралела је и одвише комотна и не најдрагоцјепија врста приказа и доказивања, али је у извјесним случајевима — особито (то изгледа мало парадоксоно) ако ука-