СРЂ

зује на разлике изибђу ове и оне'ствари — ипак дозвољена. Дакле: Борисав СтанковЉ нам своје просјаке износи онакве, какви су, сву њихову голотињу, њихов разривени свијет и безцјељни живот, он црта људе, којих је било и каквих има, те, чинећи само то, он њихове душе оставља сакрпвене у лолумртвом тијелу и под сиротињским ритама им; Стефановнћ, пак, слика људе, каквих би могло бити, и за њега ниЈесу главпи сами му јунаци, њихок спољашњи живот, њихово месо и њихова крв, он не ће само да препричава саме догађаје, него у свему тражи пеку идеју и неку општу мисао, те реалне фактове, како сам каже, потчињава својим умјетничким смјеровима; Станковић је гледао своје несретнике, жали их неким чудноватим, само посредним етичким сажаљењем и воли лудога Мелка, лијеног Љубу, кошчатога Марка; Стефановић, опет, замишља сво|е јунаке, труди се да накалами на њих мисли, што их је сакупио по народу, па свога »срећног јадника« Симу Упрежа и »чудноватога свеца« газда Тодора, сумахнитог Миливоја, филозофа чича Милоја и фанатично побожног Жицу анализује, испитује хладно, паметно, — докторски. Па крај свега тога Стефановићеве причице опомињу нешто на »Божје људе« Станковићеве, али су те сличности само спољашње и при другом читању скоро посве ишчезавају. На крају морам још и ово да споменем: поред извјесне нетачности језика и слабости у характерисању, овај »писац истинитих прича« има једну не толико озбиљну и тешку, колико непријатну погрешку, која би се, међутим, лако дала избјећи: он и одвише тумачи, сувише филозофује и одвећ дебело подвлачи ствари, које јаче хоће да истакне, — погрешка, која би се, можда, и као увриједљиво мала вјера у читаочеву машту и његову проницљивост назначити могла. Но Светислав Стефановић, доктор медицине и лирски пјесник, је ипак добро учинио, што је написао своје »Скице«. Јер он нам у њима умије често и нове ствари казивати, па и кад само добро познате понавља, он то не чини без угодљиве топлине и нових пианаса.

Черновци.

Ил. Ивачковић.