СРЂ

— 441 —

Jeda vidi, je 1' ja nije Г Bruto, E onako nemilosno kucnu. Jerbo Bruto, кб što sami znate, Cesarovim anđelom bijaše. De' sudite vi, o višni bozi, Kako Cesar lubjaše ga nežno! Ova rana naj bolnija bješe. Kad mu dični Cesar bodež spazi, Nezahvalnost do kraja ga skonča, Više nego izdajničke ruke: Tad mu puče to junačko srce, Pa zagrnuv lice ovim plaštom, Uprav podno Pompejeva kipa, E sveudij krvcu rijevaše, Veji Oesar pade. E u di moji! O! da kakav ovaj pad vi bješe Tad smo i ja i vi, svi mi pali; A među tim krvavo izdajstvo Poviše nas procvjetalo bješe. 0! vi sada plačete i viđu, Da ćutite nagon milosrđa: To su dojsta milostive suze. Dobre duše! Cesa! Vi placete, Motreć samo to krvavo rulio Od Cesara našeg"? Gle'te amo! Nu vam ovdje nega vlastitoga, Izgrđena, gle! od izdajica. 1-i Građanin. O prikaze tužne! 2-i Građanin. 0 plemeniti Cesare! 3-i Oradanin. O čemernog dana! 4-i Građanin. O izdajice! huncuti! 1-i Gradanin. 0 krvava prizora! 2-i Građanin. Osvetit se hoćemo: osveta! Hod'mo! traži! — pali! — uždi! — mori! — ubij! — nek nijedan izdajnik ne ostane živ! Antonije. No stanite, judi! 1-i Gradanin. Mir vi tamol Da čujemo dičnog Antonija.