СРЂ

- 834 -

Мриј! . . но у пјесми храбрих и славних ти ћеш бити примјер живота, триумфални позив за слободу и свјетлост! . . О, слава лудилу храбрости!"... * * * Далеко од обала море је мирно и тихо, тек који пут таласи се меланхолично и тихо проспу по пијеску. Ја сам ћутао посматрајући Раџима, који заврши своје причање о пјесми мора, које пјеваше пјесму сокола. — Високо над водом у прелијевању свјетлости мјесеца блистаху безбројне звијезде сребренасте и златне . ... у нашем лонцу поче да врије! Један талас баци се весело на обалу и полако, дрско се привуче, чак до Раџимове главе. — Шта ћеш ти овдје? . . Хајде! . . . Раџим одмахне руком и вал се управ послушно повуче натраг у море. За мене то мнијење Раџимово, који мишљаше о валовима да имају моћ богова и да имају своју душу и вољу, нити је смијешно нити неразумљиво. Сав призор около изгледа тако особено жив, тако сладак и тако умиљат. Море је величанствено и мирно, но ипак се осјећаше, да се у сваком његовом уздисању још баца на брда, која се још нијесу освјежила од дневне жеге; чињаше се, да прикупља жестоку и моћну силу! . . . А у плавој сјенци неба, мећу златним везом звијезда ћутијаше се нека свечаност, која очарава душу а мути разум; то је као чежња и слутња каквог открића . . . . Све спава у полусну; изгледаше, да ће све у једном тренутку да оживи од своје непокретности и претопити су једане маорад пун хармоније и пун неописаног слатког звоњења! . . . То је музика која ће да каже мистерије свијета, освјетљавајући га у духу; она ће да се упали као каква фантастична ватра, која ће да понесе цио дух са собом, далеко горе у онај високи, сјеновити и плави простор, а њој ће у сусрет блистати златни и дрхтави вез звијезда! . . Ах, то би била чудновата хармонија открића. Моптана. 1904. Превео с рускога. Јаков Р. ШаниЛ. ш