СРЂ

ИРЕД ЖИВОТОМ. — Макспм Горки. Лицем у лице, према опором и суровом Животу стајаху два човјека. Њих живот бијаше обмануо. — Шта чекате ви од мене ? упита их Живот — и један од њих започе с упорним гласом: — Опорост твојих противности ми је одвратна; мој разум се узаман упире, да продре у смисао бића, и мој дух је пригушен тамном неизвјесности. Па и ако ми разум каже да је човјек најсавршенији од свију створова — Ама, зашто ти мене тражиш ? прекину га Живот немирно. — Ја хоћу среће !. . . и да би је могао остварити, треба да изравнаш и да помириш два противна начела у мојој души, а то су: моје „хоћу!" и твоје „требаш". — Ти мораш да желиш једино оно што треба за мене да радиш ; одговори му Живот сурово. —- Не! ја не могу желити да будем твоја побједа ! узвикну човјек. Ја, који би хтио да господарим, ја сам осуђен да живим под ропством твојих закона — зашто ? . . . Та објасни му мало лакше, рече онај који стајаше нешто ближе Живота. Али се овај не обазрије на тај његов приговор, већ продужи. — Ја мислим, да имам бар права живјети упоредо с мојим жељама. Ја не ћу да будем ником no дужности ни брат нити његов слуга, већ по мојој рођеној вољи и увиђавности, не покоравајући се ником, једино моме располежењу. Ја не ћу, да друштво располаже са мном и да му ја служим као какав мртав камен, који ће да навали на грађење тавница своје среће. Ја сам човјек; ја сам душа; ја сам дух и ја треба да будем слободан!... — Стој! рече Живот с једним леденим осмјехом. Много си говорио и све што имаш још да ми кажеш већ ми је познато. Ти тражиш слободу. Добро. Зашто да је не добијеш! Хајде да се хрвемо. Однеси мегдан; постани мој господар и ја ћу ти бити роб. Та, ти већ знаш с каквом се ја благошћу покоравам побједиоцима! Али, треба побједити! Осјећаш ли се довољно снажним да ме на мегдан позовеш, те да те ослободим тога ропства ? !