СРЂ

- 122 —

Јеси ли увјерен да ћеш нада мном однијети и побједу ? Имаш ли повјерења у своју снагу ? . . . — И човјек одговори забринуто: Ти ме доведе у сукоб с мојом најчистијом унутрашњости ; ти си заоштрио моју свијест која као оштрица душе проваљује у најдубље бездане мога бића пригушујући га. — Та скреши му то мало одважније, шта му се ту ваздан жаљакаш, умијеша се његов друг. Али овај продужи : Нека ми твоја тиранија бар даде спокојство ! Ох, пусти ме да бар окусим срећу! Живот се насмија неким осмјехом, сличном хладноме одбљеску мраза. — Кажи ти мени ово: Да ли ти од мене захтјеваш; или молиш милост? — Милост! тражим милост ! одговори човјек као одјек. — Ти, даклен, кумиш и преклињеш, просјаче од заната ! али знај биједниче! Живот не дијели милостиња. А затим, зар се не сјећаш, да једно слободно биће — а да ништа не мољака узима само моје поклоне ! ? . . . Ти, ти си само мој ћеиф; род моје воље. Једино је слободан онај, који се може уздржату од свих жеља, да се потпуно жртвује једној јединој изабратој мети. Јеси ли ме разумио ? . . . А сада : марш ! ... одлази ! И човјек разумједе. Повуче се као какво послушно псето. Дође машући репом до нога Живота, да понизно скупља мрвице од његове гозбе. А тада мутни поглед суровог Живота паде на онога, који му још ништа не рече и чије црте лица изражаваху доброту. — Што ћеш ме ти молити ! ? — Ја, не молим никог, ја захтјевам ! — А, шта ли то ? — Гдје је правда? Дај ми је ! . . . затим ћу да узмем све сам. Сад ти захтјевам само правду. Ја сам дуго са стрпљењем чекао и то у бризи, у ноћи без сна и одмора. Чекао сам, али је дошао час ! . . Гдје је правда ? . . . Амо с њом ! . . . — Узми ! Ето ти је — на! одговори живот немарно.

Hontana.

с руског Ђакомо.