СРЂ

— 269 —

18

Robert u jadu svome udaraše nogami o tle, kao da je mahnit. — Oh kako su sretni oženeni }uđi! kakovih skupocjenih prava imadu oni, što im oblakšavaju teški lanac ženidbeni! Da sam Kamilin muž, imao bi pravo da mi se otvore ona vrata, imao bi pravo da uđem u one odaje, imao bi pravo da ih obojicu žrtvujem svojemu bijesu . . . Da, pravo, jer u ovomu mu slučaju zakon opravdava a sudac ne osuđuje . . . Oh, Kamilol Kamilo! zašto ja nijesam tvoj muž! Sutrašni dan, oko podne, Roberto, potpuno umiren, ali blijed i sa upalim ocima radi neprospavane noći, ode do Kamile, a ona, kad ga vide, zavikne u čudu. — Ti ovdje, dragi moj? Činio si mi razumjeti da ćeš za du|e vremena poći! ja ti se nijesam nadala nego do osam dana. — Osam bi mi se još dana bilo činilo osam vjekova, odgovori Robert. S toga sam napro sve sile da pospiješim i dovršim posle, misleći — može biti аа se u tome varam — da ćeš mi biti zahvalna radi toga. Kamila se zacrveni i ne reče ništa. Ona je znala kao i sve žene, da mučanem sakrije svoje misli, ali nije znala., kao mnoge druge da ih zataji himbenim govorom. Roberto joj pokaže škrabicu, što je dan prije htjede onako veselo da joj daruje. — Niz bisera! uskliknu Kamila ganutim glasom. Bijaše li ovaj usklik prouzročen od vesela, ili pak od kakve tajne grižhe što se je u noj budila? — Ovo je onaj isti niz, reče ona, što sam ga neoprezno gledala pred tobom u zlatara Simuna. Roberto, ja neću da se ti za mene upropašćuješ; primi natrag ovaj dar . . . on je odviše lijep za tvoju milosnicu! — Ali neće biti odviše za moju ženu, liladno ali ozbijno odvrati Robert. Kamila i ako ne shvati hladnoću, dobro shvati smisac hegovili rjječi. Noj pade škatuhca u skut i čvrsto pogleda Roberta, kao da hoće da ga pripita, da li bijaše dobro razumjela. — Da uredimo sve potrebite stvari hoće nam se jedanaest dana; dvanaesti pak dan, računajući od danas, ti ćeš Kamilo biti mojom ženom i đobićeš moje ime.