СРЂ

470 -

раденици тога времена. Учитељ Раић, н. пр., ћириловско издање Рељковићева Сатира означио је пријеводом (1793), а тако и Ковачевић своју едицију Качићева Разговора (1818), док је Михаљевић одштампао ћириловицом Дошенову Аждају (1803), а није ни споменуо авктора! Сличнијех примјера „превођења" било је и на хрватској страни. Тако је, н. пр., правник Амброзовић латиначки пријепис Мушкатировићевијех Причта окрстио пријеводом sa Serbskog jezika na Illyricski (1808). Споменуо сам, да је Поповић у Цвјетковићевој кући нашао латиначки рукопис Османа, док г. Томановић хоће, да је тај рукопис био писан ћириловицом, а то изводи отуда, што је Цвјетковић „био Бокељ православне вјере из Новога, који српски није могао знати него што је у манастиру Савини научио, а ту се није учила латиница; дакле да није било ћирилицом написано, не шћаше се наћи код Цвијетовића", а и с тога, што би Поповић био у предговору казао, да је тек он преписивао с латиначкога рукописа. Оба се доказа не могу уздржати; први, н. пр., пада самом напоменом, да је Христифор као „тршћански великокупац" морао познати италијански језик у говору и у писму, те да је врло лако могао читати дубровачке рукописе, који су — како је познато — обично писани италијанском ортографијом. Којијем је писменима био написан Христофоров рукопис, Јевта у предговору свога издања не каже ни ријечи, он не спомиње ни преписача, па је чудновато откуда г. Јенсен зна, да је Јевта казао, како је преписач тога рукописа био њекакав православни Бокељ из Новога 1 ). У осталом г. А. Јенсен допушта, да је могло бити и ћириловскијех пријеписа тако популарне пјесме, каков је Осман"), а не сметнимо с памети, да је ') Der Herausgeber versichert allerdings . . . dass der Schreiber ein „ргаvoslavan" (serbisch-ortliodoxer) Bocchenser aus Novi (Castelnuovo) sei (Gundulić, 202). Томе he, можда, бити извор, што је r. Јенсен погрјешно схватио ријечи г. Томановића „Христофор (Крсто) Цвијетовић родом је био Бокељ православне вјере из Новога" (Стражилово 1893, стр. 190), као да је власник рукописа био једанак и преписач! Према томе није оправдана сумња Др. Томановића „да ли је г. Јенсен и имао пред собом" његову радњу (Бранково Коло 1901, стр. 433). 2 ) Под конац осамнаестога вијека Дубровчанима није био п»знат никакав рукопис Османа писан другијем писменима сјем латиницом. Тако писац предговора дубровачкога издања Белина рјечника (Д. Перо Башић ?) каже: ma ognuno puo esser certo, che ne' diversi manuscritti si moderni che antichi (specialmente dell' Osmanide del Gonđola) diligentemente riandati non trovansi altre lettere fuor delle sole Latine e tutte prese sempre nel loro proprio valore (стр. IX).