СРЂ

t

68

Privriježila је iznova na put božji rodica, ali je jezična i obiaporna i treci će joj cian Dživa: — Ti si, Mare, (julozaca (oblaporna), a gulozna ženska učiniće svako zio. Vrag joj nije dao rnira, vazda je u prnjicu, prilivođa za nikakva posla. I vratila so u naše selo — za pokoru grijeha. Reč-e stara Gosparuša ispred Đurđeve crkve. — Što ćeš, moja Ane, to ti je: pasi goro, poji vodo. Namignuće Mare Barova. Svak je živ u selu radio od zraka do mraka, a samo su pustopašice živjeli Niko Ivanov i Grajka lli Kovara. — Išli su na Maltu, na svetu Mavru, u Drač i drugovđje. Mizerija, Niko Ivov, Nikić, Hrpan, Buđur, Zveko, pa su ti nešto znali, što drugi nijesu znaii. Mizerina se trabakula zvala Sokolica i tako je dobro jedrila, te se patrun (gospodar lađe) nije bojao gusara ni penice (carske lađe). Bio je sretan u kontrobantu (kriomčarenju), ali nije umio. Za Turćiju (tako su zvali Hercegovinu i Bosnu) vodili su so, kafu i štogod drugo. Zapušila bi ih penica , ali bi se oni lijepo iskoprcali, dapace su jednom, kako se priča, i pucali na penicu i kraljeve ljude. Što bilo, da bilo, u preturi je rekao Ivo Damjanov : — Gosparu, dignite riam trabakule, pa ćemo biti mirni. I tako je i bilo. Trabakule su se raspale posred Gruža, a Mizerija i družina usmrcivali po selu kako prebijeni kučki. Kovara je bila napast u našemu selu, a te napasti nigda nije bilo u našijem stranama. A kako ne ćeš? Nikić bi se opio, pa kad bi ga Kička (žena mu) psovala, on bi zapjevao : — „Ciribi, bili — mala! buk lik" ! Kazivali su da je onaj refren naučio na Senjskoj Rijeci — i još nešto grubo o njemu . . . Dapače mu je brat Sokar pred svijetom vikao : — Krmče, vazda si tutmatrak ! (Pjan do zla boga). Stjepiću (Šokaru) je bilo žao, pa se vazda kordekao (svađao) s bra-