СРЂ

ЗБ8

СРЂ. — SRĐ.

И обојица, Пахлен и Бенигсен, настојаху наговорити удовицу Павла I., да се у интересу династије смири и приклони под свршенијем чином. Унаточ њиховијем заклињашима, несретна жена изјави да не he изаћи из дворца Михајловскога, прије него она и кћери јој не оврше потоњу дужност прама останцима покојнога цара. Бенигсен омекша и попусти. Кад доспјесмо у предсобље Павлова стана, Њез. Вел. Царица зажели часом сјести, да се разабере. Затим одмах се дигне и уђосмо у покојникову собу. Цар лежаше на својој постељи у униформи свога гардиног регимента. Царица понављаше без одушка њемачки : Господе, уздржи ме ! Господе, уздржи ме! Кад угледа тијело свога мужа, страховито зајаукне ; требало је уздржат; тад она потрча к постељи, паде на кољена, узе цареву руку, целие је говорећи : Јаох! пријатељу мој ; јаох ! пријатељу мој ! Не дижућ се с кољена запита ножице, и кад јој их једна почасна дама донесе, остриже бич коса с главе цареве. За тијем устане и рече великијем кнегињама : Опростите се с вашијем оцем. Оне падоше на кољена и пољубише руку Павлову. Царица се повуче који корак понатраг, па се поврне. Не, рече, ја хоћу да останем потоња искрај њега ; и поклекиувши пољуби опет руку мужевљу. Истом у цик зоре Бенигсену пође за руком да изведе царицу у колима пут зимскога дворца. Забправивши заклетву вјерности Павлу I. и надарје, што бјеше примио за то, што је судјеловао завјери, Бенигсен мирне савјести завршује своје писмо овако : Ви видите, џенерале, да немам зашто да се црвеним за дио, што сам имао у овој катастрофи. Ја главом нијесам био у броју онијех, који су сновали завјеру, пошто сам обазнао за ствар истом, кад све бјеше одређено и уређено.