СРЂ

29

ĐENEVRIJA.

481

i unosit u kuću: posao irn je, kako svak vidi, težak bez primirka. Starije paka i koje vec' ne mogahu odoljet ljetnomu suncu i trudu pranja i bijelila, bavile su se na domu tkivom i gotovile bi to žlje hrane što bi pribavile da život uzdrže. Uz vas ovaki trud paka ne bi otpuštale od svoje pobožnosti. Jutrom prije radnje sve skupa iz kuće kroz unutrnja vrata koja su bila u podrumu unišle bi u crkvu da smole pred Gospom svoj dio od Rozarija, tako na podne, tako u večer. Kada bi došao koji redovnik reći Misu za mrtve ondje pokopane, obustavile bi rabotu i našle bi se u crkvi da pristanu svetomu posvetilištu. Trudnice i pobožne, složne i mirne, bijahu onda, i danas su, bez ikakve zamjere, prave stare pokornice trećega reda sv. Franceska. Radi tako trudnoga i prostoga siromašnoga življenja svak ih je dobro hotio, a dubrovacke ženice često bi ih polazile pri kojoj potrebi da se uteku svojoj odvjetnici „Gospi od Danača", lli da pohode i pomole se za svoje mrtve, i u toj prigodi bolje i bolje ne bi došle bez koje god male zadužbinice i crkvi i riumnicam. Eto baš i sada ona ženska, koja sjedijaše na klupuci u podrumu i koju dumna Klara nazva Marijanom, bijaše podranila s jednoga od ta dva uzroka. Budući ova malo prikupila duli ustane i pristupivši k navćima opeta pozdravi pralice i zapita: — Đe je Marija Velika' (to bijaše starješina dumanjska). — Eno ti je za razbojom u kući, odjavi joj Klara; ali si htjela govorit jom štogod? — Jesam, dumnice moja; neka mi je velika potreba. — Vidim i ja da te nešto veliko tjera, kad si ovako podranila. Ne boj se, sestro, Gospa će pomoć; ko god je k ovoj božijoj Majci ubjegnuo, nije ostao bez utjehe; vjeruj mi, nećeš ni ti! — Ona je jedino moje ufanje — priloži i uzdahnu Marijana. — Počekaj jadna, nek malo razmaknemo ove koše da prođeš; ovako ti je u nas, kad se pere, da nemaš đe noga razvesti. — Hvala Bogu! ne mučite se, moje dumnice, ja ću isto proć; činite vi vaš poš6; žo mi je da vas ometam.