СРЂ

ХАЏИ-ИБРАХИМОВ САН.

575

.. . Што се ја не ћу љутит', што ? . . . Ја сам себи господар, па ако хоћу, могу се и обисити ... Ко ће мени то забранит' ? ... Ко ? . .. — Па обиси се, ако хоћеш, — сурово дочека ханума. — И не ћу . . . За инад не ћу . . . Ја знам да би ти то било драго . . . Знам, да би тад била рахат . . . Шерифа-ханума обди густ дим и поче га разгонити руком. — Ти си махнит чојек, — рече. — Ја махнит ? . .. Ја . .. — узвикну хаџи-Ибрахим и нехотице се попипа по глави, да се увјери, није ли му се што пореметило. — Мени то велиш ? — Теби велим, — окреса ханума жешће. — Наредићу, да те вежу . .. — А ко си ми ти, да можеш наредити ?. . . — Ја сам ја ! — Јок ! ... Ти си само инаџија ! . .. Тебе треба везати !.. . Шерифа-ханума скочи и измахну чибуком. — Окушај ! — викну, раскорачивши се изазивачки на сред собе. — Вежи ме ти! — Хоћу ! — Приступи ! У хаџи-Ибрахиму преврије срџба и он се озбиљно наљути. Као раздражен бик скочи на ноге, нарогуши се и баш хтједе јуришити да ухвати бјесомучну хануму и да је веже, кад се она изврну и још бјешње навали на њега. Поче га тући чибуком, поче тући немилосно, снажно, гдје стигне. Залуд се, сиромах, хтио обранити, залуд је рукама заклањао главу и окретао се као вретено, она је све жешће и све неуморније ударала. Час удари по леђима, час по рамену, час по рукама. Окрене се с приједа, она дочека ударцима, окрене се леђима, она још снажнија. . . Нај пошље, јадник, видећи зар да ће луда изгубити главу, скупи сву своју снагу, брисну, цикну, па хтједе потрчати вратима и побјећи... У том се часу и пробуди . . . Хаџи-Ибрахим ознојен, задухан као да је у какву послу био, збаци јорган са себе и поплашено поче разгледати по соби. Све мирно. Дебели, гојазни мачак мирно је куњао поред његова душека, а мало подаље сједила је Шерифа-ханума,