СРЂ

ХАЏИ-ИБРАХИМОВ САН. Свет. Ћоровић. — Чујеш ти . . . немој ти мени тако . . . јер ја сам твој домаћин, — љутито је зборио стари хаџи-Ибрахим својој Шерифи-хануми, која је сједила на широкој шилти, и, пребацивши ногу преко ноге и запаливши на чибук, мрко га гледала. — Немој ти ту мени говорити и срдити ме . . . Јер ако се ја плахо наљутим, биће кијамета . . . — Ако дође до кијамета, нисам ни ја голорука и имам чибук у шакама, — пркосно одговора ханума, плазећи му језик и измахујући дугачким, тешким трешњевим чибуком изнад главе. — Окушаћемо ко је јачи. — Ама ти дигнут' руку на ме ? . . . Ти ? . . . — готово зацича хаџи-Ибрахим а глас му шкрипи као неподмазана кола. — ти би се усудила ? . . . — И очи би ти ископала!. . . — Зар очи ископат с тога, што сам ти јуче закл'о кокош ?... — Закл'о си је мени за инад. . . Ја те молила да не кољеш, а ти за инад закл'о . . . — И јесам . . . И јесам ! — поносито избаци хаџи-Ибрахим, свјестан своје моћи и снаге. — И кућу ћу запалит теби за инад . .. Моја је била кокош, ја сам је и закл'о . .. Моја је кућа, ја ћу је и запалит . . . — Не смиш ! — Смим, само ако се наљутим . . . — Не смиш се ти ни наљутити ! Хаџи-Ибрахим плану. — Зар ја не смим? — викну помамно и из све снаге удари се у прси. — Ти да ми забраниш да се не наљутим ?