СРЂ

35

ХАЏИ-ИБРАХИМОВ САН.

577

— Ама у чеме сам крива, болан ? — запита она готово кроз плач, отимајући се. — Шта сам ти учинила ? . . . — Ударила си ме чибуком ? — А оклен у мене чибук ? . . . — Не знам ја, ама си ти ударила. .. И сад ме боле леђа... Шерифа-ханума као да се мало ослободи, па ra одгурну. — Ама, болан, зар ни сад не можеш да зађеш себи и не видиш, да је то све у сну било ! — викну. — Ти ружно сниваш, па се светиш на жени ! . . . — Сведно . .. Не смиш ти ни у сну на ме руку дигнут', — окоси се хаџи-Ибрахим, спремајући се да је опет напане. — Не смиш ! . . . — Ко ти је крив, што ти ружно мислиш, па ружно и снивагц, — прошапта ханума. Хаџи-Ибрахим одмакну се од ње, узе хаљине и поче се облачити. — Ти, ти си ми крива свеме, — рече. — Не можеш друкчије, вего ми дођеш у сну да се инадиш ... Ама просто ти и инад, вего сад хоћеш и да се бијеш . . . Ти, па да мене бијеш, ти ! . . . Шерифа-ханума не одговори. Опет прихвати за кошуљу и поче шити, док је он грозничаво сапучао тозлуке непрестано режећи, гледао је испод ока. Пошто се обукао, опет устаде и окрену јој се. — Доста сам трпио твој зулум, — рече промукло, ама одсад више не ћу . . . Ја ћу теби казат' чија је ово кућа и ко је домаћин у њој . . . Чујеш ! .. . Видићемо ко је домаћин ! . . . — Домаћин си ти, — тихо одговори она, прегризајући конац. Ја ти не велим да ниси .. . — Јок ! . .. Ти си сад домаћин, — пресијече он оштро, шкргућући зубима, — ама ћу одсада ја бити ! . . . Јуче си ми бранила да закољем једну кокош, јер је носила јаја . . . Данас ћу поклати све ... — Грехота је, болан, — готово молећи упаде ханума. — Немој. . .