СРЂ

578

СРЂ. — SRĐ.

— Закољи и теле, само ми остави краву, — благо дочека ханума, старајући се да ra колико толико умири. — Њу барем остави да има млика . . . Хаџи-Ибрахим се пакосно насмија. — Њу ћу одма продат' — рече. — Чим изиђем у чаршију, продаћу је . . . И одма ћу отић' у кадије . . . Трпио сам и трпио читав инад дослен, ама откако си узела да ме чибукаш, не ћу те више. . . Казаћу кадији све и искаћу, да те пустим .. . Вечерас ћеш бити пушћеница .. . Шерифа-ханума поблиједи и сва задрхта. У очима јој се заблисташе сузе. — Зар под старос' да ме пустиш, крвниче, кад си ми живот исцидио и сву снагу изломио? — запита, а брада јој играше и зуби почеше цвокотати као у грозници. — Зар сад кадији ? . . . Под старос' ? . . . Сад ? . . . — Хоћу, сад хоћу, — одговори он отежући и са необичном насладом дражећи је. — Сад иђем да те пустим .. . — Па хајде ! цикну она пркосно и исправи се. — Хајде ! . . . Имам ја, шућур Алаху, свог рода. па могу живит' и брез тебе .. . Хајде кадији, хајде ! . . . — Е не ћу . . . Кад ми ти говориш, за инад не ћу, дочека он и застаде. — Ево не ћу, па цркни ! — Немој.. . Како ти драго . .. — Баш хоћу ! — опет ће хаџија још упорније. — Знам ја, да би ти драго било да не пођем, ама хоћу . . . LIJ to гођ ти рекнеш, ја не ћу онако . . . Не ћу, бола, па ето ти! .. . Па затвори врата и изађе на чаршију. Онако љутит и намргођен нити се освртао куда, нити се јављао коме. Ишао је оборене главе, са рукама у џеповима, кешкајући ногом сваки камен који му се задесио на путу и непрестано гунђајући нешто. Поједини познаници, који су га опазили, смијешећи се гледали су за њим и, намигнујући један на другога, гласно довикивали: „опет се хоџо поинадио у сну с хаџиницом, па му читав свит крив" . . . И хаџи-Ибрахим лијепо је могао чути довикивања, али се није хтио ни окренути. Није хтио ни опсовати ништа, по обичају . . . Ишао је право кадији, ишао онако натмурен и погурен, и тек кад му је стигао пред кућу, подиже мало главу и закуца алком на вратима.