СРЂ

ХАЏИ-ИБРАХИМОВ САН.

579

Кадија, стар, мало погрбљен човјек, са дугом, сиједом брадом, која му се спуштала до испод појаса, са големим сличним брковима, обрвама, испод којих су жмиркале мале, ситне, лукаве очи, и длакавим носом, не мало се зачуди, кад му хаџи-Ибрахим ступи у авлију и, дубоко се поклонивши, учини теменах. — Шта је то тебе мени дотирало ? — отегнуто запита сједајући на малу, расклиману троножницу, која се једва видјела из траве, и дајући знак хаџији да и он сједне. — Што си ми то донио ? . . . Хаџи-Ибрахим поче некако постиђено комешати раменима и чупкати браду, отежући вратом, као да му је залогај у грлу запео. — Ама мука ме дотирала, — рече више шапћући и гледајући негдје изнад себе, у стреху кућну. — Стид ме и казати . . . — Ех ? . . . — Јес' . .. Стид ме, дина ми ... Ама ако нас нико не слуша, ја ћу ти све испричати. Кадија погледа око себе, па махну главом. — Говори слободно ... Нема никога! — рече. Хаџи-Ибрахим спусти се на траву и, изувши постуле, прекрсти ноге, па се ухвати за голе палце и поче се климостати. — Ја се јопет поинадио са стопаницом, — рече. — Зар ? — Јесам . . . Инадио сам се често пута, ама никад није овако загустило, нит' сам прије долазио теби да се тужим .. . Кадија се осмјехну. — А како се и поинадисте, јараби ? — лукаво запита. Ко вас завади ? .. . — Опет ми дошла на сан, — отегну хаџи-Ибрахим климатајући се још више и једнако кријући поглед од кадије. Ама овог пута није к'о прије; па да само говори, вего је окренула и с дебљега краја . . . Кадија намигну на жену, која је, прикривена, иза једног каната повиривала и као зачуди се. — А како ? — запита.