СРЂ

580

СРЂ. - SRĐ.

— Измлатила ме чибуком, — брзо дочека хаџи-Ибрахим уздишући. — Ја мним сва су ми леђа модра, јер ме и сад сврбе... — И баш те добро измлатила ? .. . — Крвнички . . . Да сам јој оца убио, не би била ropa . . . — И све у сну ? — Све . . . На јави не сми о том ни помислит' . . . У сну ми се свети .. . Кадија стиште зубе да се грохотом не засмије, а браду подухвати руком и поклопи њоме и очи и уста. — Па шта ћеш сад ? — запита, пошто се мало прибрао и савладао. — Хоћеш ли да је зовнем и заповидим, да ти други пут не сми на сан изаћи ? . . . — Јок, — одврати хаџија и заврти главом. — Не ћу ја тако. — Па шта ћеш ? — Хоћу да је пустим. Нек пушћеница буде, нек више са мном не живи. Кадија зину. — Охо ! Зар то ? — То ти јој је ! — И баш нећеш друкчије ? — Нећу. — Није ти је ни жао ? ... Живио си с њом пуно . .. — Жао ми јес'. . . онако .. . ама јој не дам власти, окреса хаџи-Ибрахим, па и према кадији искези крњаве зубе. — Ни у сну не дам ! . . . Ако је меракли за инадом, нек уђе другом на сан, а мени јок !.. . Кадија се замисли. — И ти мислиш да ти је хотимично долазила на сан и да би све онако и на јави радила к'о у сну ? . . . припита. — Ја не мислим ништа, брзо дочека хаџи-Ибрахим, бојећи се, да га кадија како не надиграва и не вара. — Ја знам, ко ми је душманин, душманин је у сну и на јави. Да је и теби, ефендија, неко привалио двајестак чибука по леђима и по глави, ко зна шта би и ти радио . . . Кадија се плесну руком по кољену.