СРЂ

ХАЏИ-ИБРАХИМОВ САН.

581

— Е, имаш право к'о што нико нема! — узвикну, а свака му се длака на лицу смије. — И ја мислим, што се у сну деси, да тако може бит' и на јави . . . Ето и јутрос ми се десило нешто и снио сам сан . . . злата ваља ! . . — Благо теби ! тужно уздахну хаџи-Ибрахим и преврну очима. — Од липа сна, ништа боље ! . . . — Снивам ја како сидим баш овди на авлији и како си ми ти дош'о, — настави кадија ватреније, а једнако се окреће на жену и једнако кришом намигује. — Дош'о, па ми се тужиш на хануму и велиш како је зла и како не можеш више живит' с њоме . . . „Хиљаду дуката, ефендија, даћу ти, само ме растави с њом и остави је нек' буде пушћеница !. . ." Тако си ми каз'о ! . . . И ето, бива, све се десило ко што сам снио . . . Још само да донесеш дуката, па ћемо све уредити ... Хаџија исколачи очи. — Какве дукате ? — блесасто запита. — Што си обећ'о ... — Кад? — У сну . . . Мени си обећ'о . . . Хаџија пусти палце и рукама се одуприје о кољена. — Ама како ћу ја обећат' дукате, кад немам ? — узвикну. — Оклен ми толики дукати ? — А како те могла хаџиница чибукати, кад нема чибука ? Хаџија обори главу. Збуни се. — Мене и сад сврби, — рече. — А мени се и сад мни, да чујем звеку дуката, — дочека кадија веселије, а очи му дошле још ситније, па се готово и не виде испод обрва. — Него дедер ти, синко, донеси паре, па да ја свршим, — додаде тише, пажљиво га гледајући. — Ја немам пара, — тужно прошапта хаџија. — Зар ћеш лагати ? . . . Хаџија не одговори. — Дукате, дукате на сриједу! — као разљути се кадија и поче га дрмусати. — Што се мени обећа, то мора бити ! . . . Не ћу лажи ... Не ћу лажи, чујеш ли ! ... Хаџија се згури, као да очекиваше ударац . . . Затим лагано подиже главу и, испод ока, некако и постиђено и молећиво погледа кадију.