СРЂ

594

бјегавају провинцијализми. Они се дају замијенити ријечима, које цио наш народ добро разумије и које су удомаћене у нашој књижевности. Провинцијализам језика само је тамо умјестан у књижевности, када је намјера пишчева, да нам нарише поједине покрајине у народу, са њиховим карактерним особинама, па и особинама у језику тих покрајина. Тако су дјела, на пр. „Фра Брна" од Сима Матавуља и „Ивкова слава" од Ст. Сремца. Али „Мајка Југовића" и радња на Косову пољу не смије се у дубровачком језичном руху приказивати. Појетска дјела г. Ива Војновића били би урнеци (узорци) у нашој књижевности, кад би у њима и језик био тако савршен, као што су мисли узвишене. Савршенство дјела огледа се у потпуној хармонији унутрашње вриједности и спољашњег облика. Г. Иво Војновић не би ни мало погријешио, када би свако своје дјело, прије него што би га изнио на јавност, дао прегледати и исправити од кога, који наш језик из коријена разумије а има уједно и појетског осјећаја. Тако је на пр. Вук Караџић прву књигу пјесама Бранка Радичевића, прије него што је ушла у штампу, прегледао и дотјерао према духу и својству српскога језика, тако, да та књига, којој ће бити око шездесет година, и данас још служи узором љепоте и чистоће нашега језика. Друга пак књига пјесама Бранка Радичевића, коју Вук Караџић није имао прилике да прегледа и дотјера, — далеко заостаје иза прве књиге. То исто важи и за наше народне пјесме; које је сам Вук Караџић прикупио и средио, те су савршене у сваком погледу; а народне пјесме, које су доцније Крауси, Хермани и други по народу бирали, немају ни из далека вриједност Вукових народних пјесама. Са тога гледишта мало ћу да расвјетлим „Смрт мајке Југовића". У 1. броју „Срђа" ове год. изађе један мали фрагменат те прекрасне појеме г. Ива Војновића, али се са језичне стране има много што-шта замјерити. Ја ћу то њеким примјерима из тог фрагмента да покажем, те ћу овдје на једној страни да испишем оригинал, а на другој ћу показати, како би се све то српски љепше и наравније казати могло.