СРЂ

ИСТОРИЈА ЈЕДНЕ КОМУНЕ. (Из успомеиа стгфога ђака). (наставак)

И. Н. Потапенко.

П. О томе како треба молити за дрва. Зора новога живота обасјала нас је у лицу једнога љубител.а природе, младога дугајлије, презименом Кирђага. Он је очевидно био малорускога сељачкога порекла. То се у осталом видело, не само по презимену, него и по оштром, тешком, одлучном говору, а још више по његовој спољашњости. По годинама је био, може бити, годину-две старији од мене и Феђе, али је изгледао да му има тридесет. Све је у њега било крупно : и руке, и ноге, и глава и црте лица. Нос, уста, очи и уши, све је то било, као да је по поруци правилно. Густи мрки брци расли су на ниже по козачки, а лице му беше, мал' не до Очију обрасло у бради. Носио је црвено извезену малоруску кошуљу, високе чизме и у њих усукане врло широке панталоне; у рукама је потезао дебелу, криву тојагу, а на глави коврџаве косе имао је увек, и лети и зими, суру, у пола отрцану шубару од овчје коже. Такав беше Кирђага у оно доба, када смо се с њим упознали. Ми смо се и раније виђали, али нисмо у ближи додир долазили. Он је учио природне науке, а ми филологију, те смо према томе ишли у различне слушаонице. Међутим судбина је хтела да нас зближи с њим. Сад се више не сећам, о чему смо почели да разговарамо, те смо се брзо упознали. Кирђага је био необично прост у опхођењу. Чим би се с киме упознао, одмах би му почео говорити „ти", и тражио би, да се и њему тако говори, те смо му тако и ми одмах говорили „ти".