СРЂ

57

и њу тако исто смота. Ја и Феђа тужно погледасмо, како у пространом зјалу Кирђагином ишчезе наша нада на данашњу вечеру, али, верни дугу гостопримства, не рекосмо ништа. — Славна, бога ми дивна кобасица! — хвалио је међутим Кирђага. —- Само да има чиме да се залије? Јел те? Добро би било да се залије тако нечим. . . — Можемо да скувамо чај! предложи Феђа. — Чај ? Дакле и ви чаја пијете ? Охо, то сте ви спахије, бога ми прави спахије ! Хајде-де, добро, чај ! Чај је изгледно пиће. Дај чаја! Феђа зготови чај, а Кирђага је пио, колико је год могао, непрестано хвалећи како је чај изврстан. У опште био је веома задовољан. Не прође ни три дана, а Кирђага нас опет посети, али не сам, него у друштву једнога врло младог ђака, који беше тако мршав и блед, да смо се препали. Одевен беше до зла бога рђаво, горе него ја и Феђа. Тешко је чак било разазнати фасон његова одела. Капутић му је личио на женску „реклу", а под њим је била памуклија; кошуље пак ни]е никако ни имао. Месго горњега капута имао је неко крилато чудовиште, танко, без вате и без игде икакве поставе, тако, да кад иде улицом, изгледа као нека тица у лету. Око врата је био повезан џепном марамом. Говорио је тихим гласом и кашљуцао. „Боже мој, — помислисмо нас двојица, гледајући га међер има још јаднијега света од нас, а ми смо мислили . . . — Ево браћо, доведох вам једнога пријатеља! сасвим просто рече Кирђага. — Он је математичар — ђаво га надарио, да изабере математику! Каква то смисла има ? Ето, ја се бавим о хемији, те ћу бар, кад-тад, основати хемијски завод ... А каква смисла има математика ? . . . Презиме му је. аристократско — Јагелонов. Мора бити да води порекло од литавских краљева . . . А нема на шта да зине . . . Ми се упознасмо са власником тако знаменитог презимена, који се од толиких препорука Кирђагиних страшно збуни, и како је изгледало, не знађаше где да се дене. А Кирђага међутим и даље сипа као мећава.