СРЂ

IZ MOJE LOVAČKE TORBE

105

prljaju papke Turci. Nu kad ti se priraako, raspoznaćeš ih, da je jedna njegova zakonita, druga je popova, a ona treća Jakovljeva. Proš6 poljar mimo livadu, nastupio na dvije puške, a kako jedno drugome u selu saznamo, kad mu je kokoš pronijela, kud li ne ćeš poznati plemieko oružje; pokupio on prevarene druge junačina i bez kape i bez koporana, i meni pruža moju, a ja njemu kapac rakije i četri, pet suhih smokava. U dušu ti ne bih znao, čime ga jo Jakov podario. Nu znam ovo, jer sam na svoje uši čuo, da su i toga dana na mome zanovetalu poviše glave na svoj zeman tuknule četri ure, znam, jer sam na svoje oci gledo, da je bilo vedro i lijepo, a i neka burno, predvečerje, kad će ti jogunaste bene kljunom s glave ćipicu snimiti — sve to znadem, ali ne znam, niti se spominjem, da mi se kogod ispod pendžera javio: Hoćemo li, gospodine! A amo ti je kod nas šušast i tamašan svijet, i kad ga ne zovu, ne će ti se ni odazvati. - - - i ■' '; . - - • ,

Ох, ви сте људи .. . Мирко Дамњаногић. Beh жути лишће, јесен се прикрада, И ко' неман граби у чељусти своје. Још мало, па he самрт да ме свлада, Док нестане тихо и јесени моје. Клонула ми душа, а срце ми стрепи, И немирно лупа у грудима слабим. Ох, где сте сада они данци лепи, Да живота мало још од Вас уграбим. Сини ми сунце, те ми улиј снаге, А и ти застани, о јесени тужна. Жељан сам сунца, те утехе благе. О јесени, страх ме твога даха кужна. Дајте ми сунца, живот сте ми дали! Зауставте јесен! Шта немате моћи!? Ох, ви сте људи! Проклет ко вас хвали! Ви сте слаби црви у вечитој ноћи.