СРЂ

212

СРЂ. — SRĐ.

да уживам, што сам и учинио. Кад је вода у шерпиљи почела врети, клисарка метне зелен и месо, па све лепо посоли својом сољу. Уколико се та смеса загревала, она ју је варјачом мешала, а кад је, после подужега времена, све то стало врети, она онда сручи крупу, исече кромпир на ситно, па и њега баци у шерпељу. Кад је све то довољно, онда метне бибера и лаворовог лишћа и напослетку учини нешто шта ја нисам никако очекивао: метне у тигањ масти, загреје га, баци у њ ситно исецканога лука, подржи га на ватри, док лукац није поруменио, па онда све то сручи у шерпељу. — Ево тако, то је сад чорба! То је права чорба! рече ми за тим, као поучавајући ме. Оно истина, меса нема довољно, али сам зато запржила луком, те ће бар имати укуса; лук, кад се запржи, вара укус . . . Ја јој се станем захваљивати за поуку, за маст, лук, со и бибер, али она на све то скромно одговори: — Е, па шта знам да радим с Вама, кад Ви ништа не умете како ваља. Тек то и није Ваш посао. Не, то није за Вас, никако није за Вас! А чорба је доиста већ пријатно мирисала. Клисарка је измакне, да не би искипела, али само мало, како би и даље могла уживати благодети огња. У то дођу и чланови комуне. Беху гладни као зверови. Даљина од четири врсте невероватно им је отворила апетит. Ја сам већ био наместио сто, поставивши посуђе и хлеб. Шта? викну Кирђага. — То ти је сав хлеб? Та то није доста ни мени самоме! Ја му објасним, да више иисам могао купити, па му онда набројим шта сам све набавио. Кирђага почне да замера. — Фунту меса! Мислиш ли ти да смо ми мачићи, што ли? Па то значи само колико да се намамимо, да надражимо апетит... И какав си ми ти то гроф, да ти мора бити месо од десет копејака? Што ниси тражио трећу врсту, она кошта четири копејке, па би сад имали не једну, него две и по фунте. Као да није све једно која је врста меса, месо је месо. Главно је, да што више оде у стомак . .. Не. Видим ја, драги моји, да вас треба учити, па учити ! . . .