СРЂ

214

СРЂ. — SRĐ.

Почеше ra већ мрко погледати. Његово необично одело изазиваше општу пажњу и, док је нролазио поред тезага, пиљарице не скидаху очију са његових руку. Светина се међутим поче разилазити. Скоро па ће се већ и пијаца затворити. Неке су пиљарице почеле већ распремати своје тезге. Јагелонов се још никако није могао ни на што да одлучи. Напослетку се са дубоким очајањем у души, одлучи, и готово трком јурне у месарницу. Не гледајући ни на што, не видећи ни продавце, ни купце, ни робу, изговори као кад се научи лекција на памет: — Дајте ми, молим Вас, меса, од онога што је по четири копејке фунта ... — То хоћете за псе? — запита месар. . —- Јесте, да, за псе . . . Дајте ми две и по фунте ... — Не знам, да ли ће га се још наћи ... Доцна је! „Богме, ако се нађе, ја ти већ више никуда даље не одох", — одлучи Јагелонов у себи. Али се меса за псе нашло. Јагелонов плати, па узевши што је купио, нагло излети из дућана. Ништа више није куповао. Изгледало му је да сада нема више смисла куповати кромпира и крупе, пошто је изашло да је месо за псе. Све му се некако чинило, да ће месар све то видети, и да ће сви онога часа све дознати, па ће стати да пружају прет на њега и да му се смеју. „Та то је малодушност, то је слабост!" — говораше сам себи, али ништа не беше у стању са собом да учини. Дошавши кући, оде право у своју собу и стане плакати. Пошто се умирио и сетио, да на њему лежи обавеза исхране целе комуне, он оде газдарици и отворено јој исприча све што му се десило. Клисарку то гане, пожали га, узме од њега оно новаца, што му је претекло, докупи сама све чега још није било, а за наш долазак спреми и испржи пуно, доста укусних котлета, уколико су то јест, могли бити укусни котлети од меса којим се пси хране. Ту нам епизоду Јагелонов није одмах причао. Било му је незгодно и он се одлучио исповедити нам се, тек пошто смо се боље упознали. Међутим то беше за њега лепа лекција. Доцније, кад год би био дежуран, он би већ без зазора