СРЂ

BOG DUŽAN NE OSTAJE.* * * (Hercegovačka). * *

Živko.

Sto godina je prošlo, a sad se spominje — i da se više ne povrati taj krvavi zeman, kad je kuga morila u zemlji Hercegovoj, a uz kugu zavio vratom goloj raji zulumčar serliatlija (krajišnik) Suljo. Tako su zvali porugljivo Gračani, biva Gradačku raju, Hadžibegova momka, te je prama Sulju bio kao umiljato jagnje oholi gospodar grada Hutova. A što deš bolan? Bolija (seljak) postao spahija (vlastelin), pa ti nema izora, a kamo li napolice, jer ti sve pritisnuo kao dženabet (duh pakljeni) o kijametu (sudnjemu danu). Hadžibeg je bio, to ti je istina, prama njemu svetac. Zabrusio bi ti Suljo preko Gradačkoga polja, a uza nj tri kera (pseta), kao tri kurjaka, te bi nahripili na golotinju i sirotinju. — ,,Uc, uc, uc — dumo . .." Odvalio bi i ime popovo. Tako je Suljaga vapio i uckao pse, a imao je i dobru granajliju (pušku), take jer nije bilo u svoj Grabeli, baš do Seher-Stoca. Tako bi se tamo on pohvalio, kad bi je zagrlio, kao da mu je dilber-Fatima. A što nije govorio? Sve je govorio, a još grđe tu psilio (mučio) goloruku mučenicu raju. Svak se bre pobojao kuge, a ko se ne će bojati božjega biča? Ali Suljo kao da ne haje, no gigiće (pjeva) po polju kao od sevdaha (lj ubavi): Cu li Kato, materino zlato, Jadan ti je pod jorganom (pokrivačem) Suljo, Mila Kato, moja đilber-Fato . ..

* Zabilježio je priču „Svijećnice" Lav Tolstoj, te je slična ovoj hercegovačkoj, sto mi je pričo pokojni otac, koji je čuo u Gracu (kod Hutova) > zato je naša priča i napisana, da se vidi sličnost između ruske i narodne hercegovačke.