СРЂ

386

СРЂ. — SRĐ.

— Та šta ima, nema ura, da sam se do sita naplakala i kosu s glave čupala. — A zašto to, bleko moja? — Poradi one moje zrne. — Koje ? — Eno ona, što šmedljivo griska snevesela i okrvavljena uha i ispod vrata, poviše onog lasastog janjeta. — A s čega je krvava, kaži de ti svome Don Marku, i s čega li si mi brizgom suze ronila ? Pače, amo de, da ti vidim ispod očiju, jesu li kad suzile. — Još ću vas zar varati, već jesam, oče, slijepoga mi sunca. A s čega? Borarni pognala blago ispred sebe od kuće zdravo i čilo kn grudicu, a jedno se na drugo nagoni i pritrčaje ko za oklađ. Kad ispod Gorice poče mi zrna glavom odmahivati, pa lešur u lešur i povali se na zemlju. Priletim i priskočim, jadna ti sam, k njojzi, a ona se, moja dušo, ukočenila ko ovaj prut, što mi je u ruci, i što samo zasipila i na mahove dakće. Zovem, dovikujem od Ijute svoje žalosti i Lucu i Maru kume Ivanice, ali nigdje nikoga. Suze me oblile, a samoća ubi i smete, pa počnem žaliti. A kad vidim, da se zrna ne izdiže, dosjetim se, što je, i da ću se mašiti za britvicu uza pregaču, a to mi ostala kod matere, da prasetu njome izbire s loze lišće i brašnom ga posiplje. Niti znam, i samoćna i tugom ubijena, što ću, kako li ću, već se dohvatim zrni lijevoga uha, muški zubima zagrizem, dok doprlo do živca i krv prošiklja ko na nožicu. Sad preuzmem prut i dobrim joj protrličam i natučem uho, neka krv još žešće šiba. I pomože, jer je i drugih puta pomoglo, i moja se zrna osvijesti. Ispravim je na noge i evo je malo pomalo, opet nije loše. Skunjena mi je jošte i ko uplešena, a do sutra će mi, akobogda, biti zdrava i vesela. — A ošta joj, moj Frantuniću, ta nenadna ? — Bog će znati, moj oče! Hoće ljudi i kazivala mi maja, od bujne, slasne i masne začine proljetne trave. Svaka joj travka ode u krv, krv se uspali, uzavrije i udari u vratne žile i u mozak, i da ne oduši na uho, ode ti ga moja zrna. — A jesi li, moja Stano, sada zadovoljna ?