СРЂ

JBČMBNI UŠTIPCI SA SKLA

887

— Jesam, hvala milome Bogu, jer je zrna tekar prvoka, prvo joj je ovo janje ove godine. Vidite ga i sami, zorno lije, i nekidan smo mogli uhvatiti za nj, davali su nam cetrnaest evanciga, a maja ne da, već pita svih petnaest. A i valja. — Pa kad si, sele, zadovoljna, bi li opet zapjevala ? — Ajte vi обе i prođite me se I Lako je pjevati, ali je teško plakati. Krenem ja, čini mi se, kući, a Stanurka petlju petlji priveza i očepi : Gdje je brala, tu zaspala....

Нека прође младост!... П. J. Одавић. Нека прође младост, кад већ мора бити; Нек у вечну бездан и она се сруши, Лепоте се њене изгубити не ће Ко што се не губи и дим што се пуши, Па га мислиш, после, нестане у зраку! k И ето к'о и светлост у нај гушћем мраку, И младост ће твоја у теби се скрити; И у срцу твоме: и у нади, срећи, И кроз сузе ледне што ћеш старац лити, Јављаће се она, твоја младост рана. Јер ни један зрачак сунчанога дана, Нити једна суза што је икад пала; Ни један се уздах измучених груди, За који су људи или земља знала, У простору вечном не губи нит' гаси. Још и Христов осмех на свој начин краси Свако лице људско којим затрепери; Још и уздах његов и данас се чује Кад потресе груди очврсле у вери, Ил' с неправде кад се пут небеса вине. Па и свака суза што у оку сине, Било са радости или туге какве, Отисак је верни свију суза сличних Што их од вајкада у часове такве Нису људи слаби престајали лити. > Па нек прође младост кад већ мора бити, Нек у вечну бездан и она се сруши, Лепоте се њене изгубити не ће Ко што се не губи и дим шта се пуши, Па га мислиш, после, нестане у зраку !