СРЂ

442

СРЂ. — SRĐ.

Срце му је било препуно, при мамурном прелазу сна у јаву. Крв му је врела од узбуђивања и после бурнога сна, у слабим сањаријама, помишљао је на њу ватреном жудњом, као никада дотле. На пољу је било свануло, сјајна летња зора. Врата се отворише и уђе жена, баштованка. Носила је воду и ишла на прстима, да га не пробуди. Заспао је био мислећи на девојку, будио се мислећи на њу. На пуначку, црвену газдарицу није никада ни помислио. У души му је сјала красна, нежна лепота девојчина. Али у пожудном мамурлуку, у пијаном заносу иза сна, гледао је газдарицу. На девојку би мислио. Та му је помисао мирисом зачинила његове снове, та га је мисао опијала иза сна. Али онде, пред њим била је жена. Није био свестан, да вара. Девојци је био посветио сваку мисао, сваки часак. И кад је у бунилу грлио газдарицу, мислио је на девојку. Овака јутра стављаху у души његовој слике несвесне, мамурне, буновне. Једнога дана пробудио се доцније. Погледа на сат. Девет је било већ прошло. У то уђе газдарица. Напољу је одјекивао топао девојачки глас: — Олте, Олте Он је осећао, како му се на лице навлачи оловна тама. Сва му крв појури у срце и укочен страх осећао је на сваком делу тела; боли га. Девојка остаде напољу. Само је чуо њен глас: — Олте, доћите на језеро. Каква леност, те и сада спавате. Није му дошла у собу. Оде. Олт је опет почео да дише. Али му узбућено срце притискиваше мисао: да је ушла унутра? Као што је већ долазила, да види по коју слику. Како би га погледала? Шта би му рекла? Како би схватила у девојачком незнању, да имаде један једини грех, а то је, да постаје мамуран кад помисли на њу. Брзо се обуче и пожури за њом. Напољу, на чистом, летњем јутарњем ваздуху осећао је, да је погрешио. Погрешио је у слабости. Погрешио је, јер нема довољно снаге да се одупре мамурлуку. До сада је волео меку, филозофску леност своје душе, а сад се гнуша при помисли на њу. Читав један живот могао би