СРЂ

МАМУРЛУК

448

преспавати са таком душом, али не би се могао примити дужности. Срце му је било пуно топле нежности према девојци. Сад је воли. Волеће је и онда, кад му буде жена. Али то је прошло, мамурна сванућа уверише га, да и онда мора имати чврсту вољу, а он сам гази ону верност, коју би по срцу своме требао поштено да одржи. Прекомерно је удовољавао својим тежњама, у лености својој и одвише се био запустио, те своје ћуди није могао да заузда вечном обавезом. Красна девојка постала би несретна, уплакана, остављена жена. Волио је девојку и хтео је да је сретном учини, и сада је видео да с њиме не ће бити сретна. Поштено се загледао у душу, па није ни љубав видео да му је јака, да му може забранити. А девојку је поштено љубио. Знао је, да je поштен. И хтео је да остане поштен. Није отишао за њом на језеро. Врнуо се натраг. Спакује ствари. Отпутује.

S t е р а. Spjevao Dragutin М. Domjanić. Zagreb. Barišnjo, kako su zlatne Vam kose, oči su modre i pune sanja, nismo li nekada ruku o ruku išli po stepi, gdje k nebu se sklanja? Jel kako beskrajna stepa je tiha?! Sunce je zašlo, na grimiznom žaru čini se brezova šuma tik neba srebrnim cvijećem na plamnom oltaru. Večernji lahor tad prošo po ravni, uvela trava je šaptati stala, stepski se orao vinuo k neba, sjena od kreljuti nad nama pala. Nigdje ni zvuka, mi slušasmo sami rodnoj na grudi, daleko od ljudi milujuć travu ko uvojke zlatne, slušasmo, djeca, gdje priča se budi.