СРЂ

484

СРЂ. — SRĐ.

како се за грехове суди !" Прошло је већ тридесет и шест година од тога доба, а и сада се свега сећам као да је јуче било .. . Омален, широких плећа и сед као овца, Захарић, с којим сам седео у маленом чуну и једног раног летњег јутра ловио гргече на удице у близини Оранијенбаума — на један пут умуче и са напрегнутом пажњом гледаше својпм маленим очима на пловке. Још један тренутак и он извуче из воде великог гргеча. — Добро парче! прошапта Захарић скидајући са удице рибу, која се праћакала, и бацајући је у ведро са водом. Овде је њихова вода, ваше ' c'ko благородство! Он пажљиво натаче глисту на удицу, попљува је мало, баци је у воду и запаливши своју лулицу, напуњену крџаком, ућута. Мени не бејаше до гргеча. Кад сам дознао да је Захарић био на несрећном „Галебу", о чијој сам трагичној катастрофи слушао још у младости, хтедох, разуме се, да од очевидца дознам што о појединостима, у толико више, што се у своје време о узроцима те несреће свашта говорило. — Дакле, Захарићу ви сте били на „Галебу" ? — повиках ја. — Да, био сам ... Служио сам на фор-марсу, 1 ваше ' c'ko благородство ... Али божја воља .. . Мало се нас тада спасе са „Галеба", — готово прошапта Захарић не спуштајући ока са пловке. — Гле ти хуље, само трза а не ће да се закачи ! — додаде он машући главом. — Причајте ми, Захарићу, о „Галебу" ... Испричајте ми све, чега се сећате. — Боље је — после, кад свршимо лов, јер риба не воли разговор ... И ако је риба, опет, и она има разума. — А ви, Захарићу, нричајте полако — она не ће чути. Па ћемо после како треба јести и пити и ловити ћутећи. — Кад већ кажете — полако, онда — добро — пристаде Захарић, очевидно заинтересован у неколико питањем

1 Кош на предњој катарци (coffa di trinchetto).