СРЂ

МАМУРЛУК. Biro Lajos. — C мађарског Славко M. Косић — Мостар. Путем се лагано спуотаху са једнога брега. За лећима им беше красни летњиковац, а још доста далеко испред њих Барцијева вила. — Држала сам ■— рече девојка — да не ћете доћи. — Лако је било доћи — проговори Олт, — само је тешко остати. — А зашто ? — Мрзим ове летњиковце. Хотел је згодан, бучан, у њему ври, баш као наручен. Девојка се замисли. У вили је било и одвише соба, али онамо га не може позвати. — Знате ли шта - рече му брзо радосних очију — да ли тражите много ? Захтевате ли много ? — Ох, — смејао се Олт — откуда ! — Недалеко одавде наш баштован имаде једну кућицу. Лане, како је на Татри било много гостију, издао је једну собу. Могли би ту узети. Истина, није тако сјајна, али згодна ће Вам бити. — Добро. Изврсно. Изванредно ! И упуте се онамо. Савили су око виле, попели се на брежуљак и ево их на месту. На једној страни брега била је бела кућица, иза ње се подигла стена, а испред ње спуштао се шипраг. — Красно, — рече Олт. — Како ћу тек одавде сликати сјајне сунчеве зраке! — Стрина — Јулча! — викне девојка. Из куће се појави красна, висока, јака сељанка. Одмах се погодише. Олт је добио пространу, видну собу са земљаним подом. — Моје ств^ри ћу Вам послати још данас после подне —• рече јој он.