СРЂ

0 С В Е Т А ***** прича старога боцмана (наставак). (Пријовод с рускога). К. М. Стањуковић. Један пут — да вам само кажем — имали смо у Индиском океану два дана и две ноћи страшну буру; изгубисмо грот-катарку,* брод нам је летео по таласима као иверчица, таласи се само котрљаху преко палубе . . . Мишљасмо: ту нам је смрт, а Шлига се ни мало не боји . . . сама храброст! Стоји риђи ђаво код крмара, не трепће оком и једнако виче: „Десно!" „Лево!" да се не би брод испречио на таласима и пропао . . . па тек удари којега од крмара што не пази. И изгледа он онако исто као увек: охол, охол — махни се! Као да њему бура није ништа, нити му је смрт страшна. . . . Него тада још и осрамоти једног поручника . . . Сам он ни један пут се не прекрсти, а кад опази да се један поручник на стражи од страха крсти, он му рече: „Боље би било да сте отишли у калуђере, него што сте у флоту дошли, кад се, вели мора плашите. На стражи, каже он, не крсти се, него се служба врши!" Поручника као да опржише ове речи. . .. Тако је Шлига готово два дана и две ноћи стајао код крме ... није се поуздао ни у кога. Сиђе доле само на час два ради одмора а на своје место остави старијега официра, па после опет хајд' горе. Стоји тамо у своме кожуху и капуљачи, сав уквашен водом, па само посматра око себе ... Чак му је Акимка и јело доносио горе. Донесе му сир, двопек и чашицу хереса .. . Шлига сир поједе а двопек умаче у вино и сише ... Матрози све то гледају па се чуде његовој храбрости. „Гледај ти само ђавола једног како се не боји!" Тамо говоримо о њему а кад га видимо онако присебна и храбра и нас страх попусти. Одржаће се проклетник! — веле

* Велику катарку.